Takmičarski deo prvog dana ovogodišnje ŠIFF-a otvorio je film „Ovuda će proći put“.

U razgovoru pred kragujevačkom publikom rediteljka ovog ostvarenja, Nina Ognjanović, ističe da je, prilikom izrade diplomskog rada odlučila da, umesto kratkometražnog, uradi dugometražni film.

„Imala sam sreće da su ljudi sa kojima radim bili dovoljno entuzijastični, prihvatili su moju ideju da radimo dugometražni film i uspeli smo to da izvedemo u prilično studentskim uslovima.

Film je dosta precizno spreman. S obzirom naskromne uslove, sve vreme sam u glavi imala činjenicu da mi za određeno kratko vreme moramo da ga uradimo, a vreme tokom jednog snimajućeg dana brzo izmakne. Da bih to predupredila, u toku pripreme filma, dosta puta sam išla sa direktorom fotografije u predeo gde je film sniman da vidimo prostor, kako se slika, ulazila sam u svaku od uloga, knjiga snimanja je imala 56 strana, dakle, sve kako je snimljen sada, bilo je pripremljeno, praktično smo tokom snimanja samo odrađivali.

S obzirom na to da se glavni lik zove Jana, jasno je da sam za ovu ulogu videla Janu Bjelicu, sa kojom sam sarađivala i ranije. Naša konekcija je jednostavna, razumele smo se od početka. U isto vreme, Jana je glumica koja kad stane u kadar, ona taj kadar oživi i desi se neka magija, tako da sam računala na to na snimanju.

Ovo je priča o devojci koja hoće da ode iz svog mesta i to je nešto što sam pokušala da dočaram na svaki mogući način i zato mi je mnogo lakše bilo da priču smestim u mesto u kom jasno postoje granice, vidimo gde se taj njen svet završava, što ne bi bio slučaj da je film sniman u velikom gradu. Kada sam pisala scenario, nekako sam zamišljala da to treba da bude selo, nisam znala da će biti baš ovo selo – Topli Do na Staroj planini. Slučajno smo našli ovo mesto, tražeći pogodnu lokaciju i preporuka je bilo ovo selo koje je specifično po boji zemlje koja je crvenkasta i po tim starim kućama koje stoje odavnina.

Svesna je odluka da film dislociramo iz urbane sredine, jer, ja sam iz Beograda koji mi se malo smučio.

Ulogu koju tumači Svetozar Cvetković niko nije hteo, odbio ju je svaki poznati i nepoznati glumac u Srbiji. Ta uloga nije mala, ali nema mnogo replika i čini mi se da su mnogi glumci koji su je odbili, shvatili da to nije dobra uloga. Pet dana pre početka snimanja, počinjali smo sa scenom u kojoj je Svetozar, a ja nemam nikoga. Nismo imali drugu opciju, pozvali smo ga i on je prihvatio, četiri dana kasnije bio je na setu, odložio neke svoje obaveze i sa nama proveo 10 dana. Posle, kako je film gostovao na festivalima, Svetozar Cvetković svuda je išao sa nama.

Nisam znala šta da očekujem od ovog filma. Prvi put kada smo ga prikazali, a bilo je to u Americi krajem januara ove godine, imala sam veliku tremu, jer ga niko osim nas iz ekipe i postprodukcije nije video. Bila sam vrlo skeptična kako će ljudi reagovati i čak i posle festivala u Americi, i dalje nisam bila sigurna da u njemu postoji nešto što će ljudi prepoznati. Ispostavilo se da ti problemi koje mi imamo ovde i stvari koje mi osećamo ovde, osećaju ljudi odakle god da su.

Ovaj film je do skora bio u našim bioskopima i zadovoljna sam kako je prošao, jer niti ljudi znaju ko sam ja, niti smo imali načina da film promovišemo bolje. Teško je sa malim resursima obavestiti ljude da film postoji, jer koliko para – toliko muzike.“