.Na ovogodišnjem ŠIFF-u, nagradu za montažu za životno delo osvojio je gospodin Branislav Milošević, jedan od prvih diplomiranih montažera na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Branislav Ilić rođen je u Viminacijumu, malom mestu pored Požarevca. Kako je došao na ideju da studira filmsku montažu i došao u Beograd, otkriva na samom početku razgovora pred kragujevačkom publikom.

To je pitanje na koje teško da mogu da odgovorim. Otkud ja na fakultetu kada nisam znao ni gde se nalazi? I kada sam dobio informaciju da se nalazi u Knez Mihajlovoj br.48, išao sam ulicom, gledao brojeve da bih odneo prijavu za fakultet. Šta je presudilo da se odlučim za filmsku montažu? U to vreme su svi gradovi u Jugoslaviji imali bioskop, tako i u mom Kostolcu, i svakog dana se prikazivalo po dva filma. Često sam odlazio u bioskop i gledao filmove i tu se rodila ljubav prema filmu. Sećam se da sam nabavio neke knjige vezane za film, proučavao ih, a pošto je Kostolac radničko mesto, teško je bilo da tamo u to vreme postoji bilo kakva filmska sekcija, jedina veza sa filmom u mom detinjstvu bila je fotografija koju sam mnogo voleo, naročito dokumentarnu fotografiju. Ne postoji nijedan konkretan film koji je mene kao mladog čoveka uvukao u ovaj svet. Sećam se da su moji drugovi voleli da gledaju vesterne i ljubavne filmove, a ja sam voleo filmove koji su drugima bili dosadni. Tada je još uvek bio živ italijanski neorealizam, francuski novi talas, crni talas u Americi…Tu, sa pojavom Bogdanovića, Skorsezea, Kopole, Spilberga, Lukasa, pronašao sam filmove koji su mi nešto značili i koji su me ubedili da je dobar izbor da odem na Fakultet dramskih umetnosti i da se bavim filmom.

Po diplomiranju, odmah su me pozvali neki momci koji su već radili na televiziji, da i ja tamo počnem da radim. Došao sam u informativni program, ali sam se brzo upustio i u dokumentarni program i radio dokumentarne filmove. Gde je razlika između tv dokumentarnog filma i dokumentarnog filma koji se radi u kinematografiji? U upotrebi filmskog jezika. U kinematografiji dokumentarna vrsta koristi isključivo filmski jezik, dok u televizijskoj dokumentarnosti, to je na ivici između televizijske emisije i dokumentarnog filma, u televiziji se mnogo manje koristi filmski jezik, televizija kao medij nema toliko potrebe za upotrebom filmskog jezika.

Kada govorimo o zlatnom dobu dokumentarne televizijske vrste, to polako izumire. Najveća i najvažnija kuća za proizvodnju tih sadržaja, RTS, nekada je imala vrlo respektabilnu i ozbiljnu dokumentarnu redakciju koja više gotovo da ne postoji, televizija se svela na šou programe i dnevnu politiku, a svedoci vremena se na televiziji teško proizvode. To su nekada bili najprestižniji sadržaji na televiziji, a Branislav Milošević bio je jedan od ključnih saradnika u tom periodu.

Upravo tada, zajedno sa mnom, došlo je još par montažera koji su završili Akademiju, nastala je velika potreba za našim znanjem. Mogli bi da pronađemo na desetine televizijskih dokumentarnih filmova koje smo tada stvorili, a koji bi mogli da se takmiče sa najboljim dokumentarnim filmovima koji su nastali u tadašnjoj Jugoslaviji, pa i šire. Tu se jedino javio problem što je emitovanje tih filmova uvek bilo malo skrajnuto, dokumentarni film nije imao prajm tajm, nego je uvek išao u nekom paralelnom terminu. Ali, ljudi koji su voleli tu vrstu filma, znali su termine, jednom nedeljno, i gledali su. Kao i u sportu, životu, pojedinac treba da ima i sreće. Brzo sam dobio ponudu da radim igrani film i to su najznačajniji trenuci u mom životu. U tadašnjoj domaćoj kinematografiji, ekipa se grupisala, pojedini reditelji imali su tačno utvrđene saradnike, od snimatelja i montažera, zajedno sa scenaristom. Imao sam sreće da sa vodećim rediteljima kod nas – Darkom Bajićem i Miroslavom Lekićem – da radim većinu njihovih filmova. Ta saradnja je trajala dugo, bio sam njihov montažer, po automatizmu, sve dok kasnije nisam i sam počeo da se bavim dokumentarnim filmom.

Velika razlika postoji kada se radi dokumentarni i kada se radi igrani film. Tu montažeri mora da promene agregatno stanje. Kad se radi dokumentarni film, bilo televizijski bilo kinematografski, materijal stigne, autori donesu sirovi materijal, snime neku problematičnu temu i onda to treba sastaviti u montaži. Ja sam, kroz iskustvo, odabrao varijantu da se film pravi od materijala koji je ponuđen. Često su reditelji imali ideju da snime neki dokumentarac o određenom problemu, a onda donesu materijal i ispostavi se da smo napravili drugačiji ili sličan film, ali ne onaj koji su oni zamislili. Zašto? Zato što u dokumentarnom filmu najbolje je raditi od materijala koji je ponuđen. Kod igranog filma stvar se dijametralno menja. Igrani film je kao muzička partitura koja je zapisana, već ima svoj scenario po kom reditelji obično i snimaju. Mnogim srpskim filmovima toga doba se u  montaži menjala dramaturgija, naracija se često napuštala u odnosu na scenario i pravila se, prema našem mišljenju, bolja varijanta. Kada se izmeni scenario, to je ogroman posao, da se neki likovi ne izgube, da ne potonu, da radnja ima kontinuitet, da postoji vremenski tok, prostorne odrednice…Montaža igranog filma je tražila upravo to, a dobrog dokumentarnog filma nema bez dobro montiranog filma. Najznačajniji trenutak stvaranja dokumentarnog filma dešava se u montaži.

Moj prvi igrani film bio je „Stepenice za nebo“, u režiji Miroslava Lekića, početak 80-ih godina…I dan danas se taj film ponekad pojavi. Osim filma „Nož“ i u još par slučajeva, retko sam radio u visokobudžetnim filmovima, tako da je ovaj prvi film rađen u dosta skromnim uslovima, ne lou, već nou badžet, a čitavoj ekipi bilo je bitno da pokaže da znamo da pravimo film, nismo razmišljali o koristi od filma.

Na filmu se vidi kada ima para i kada nema para, kada govorimo o produkciji. Retko će da se desi da neko sa niskim budžetom napravi veliku produkciju, a nekad i veliki budžeti naprave prosečan film. Uglavnom sam radio filmove koji imaju socijalni, političko – aktuelni momenat, da ti filmovi ostave trag, da prežive vreme u kom su stvarani. I mislim da sam u tome uspeo, jer nisu skinuti sa lista gledanosti i nisu zaboravljeni.

Tokom snimanja prvog filma, svega je bilo, traka se kupovala na crno, ispod ruke od nekih snimatelja, svakodnevno se kupovala po jedna rolna, pa je uvek postojala opasnost da sutradan nemamo traku za dalje snimanje. Montažu smo koristili u Avali, dali su nam da radimo kad nema nikog, da ne moramo da platimo, tada su bile popularne PKB viršle sa kioska i to nam je bio jedini obrok, Leka (Miroslav Lekić) donese 4 pakovanja viršli i to nam je za ceo dan. Kad smo napravili film, svi producenti su bili zainteresovani, i Avala film. Iznenadili smo se kada je film prikazan na Pulskom festivalu, u areni koja prima 12.000 ljudi, a ovaj film ima političku konotaciju, bavi se problemom ogorčenih mladih ljudi koji se jedva snalaze za život, bojali smo se da nas publika ne izviždi… srećom, film je sjajno primljen i odlično je prošao.

Od igranih filmova na kojima sam radio, sa filmom „Nož“ bila je vrlo specifična situacija. Roman „Nož“ bio je veoma popularan i značajan, jer je Vuk Drašković ispričao priču o odnosu Srba, Hrvata i Muslimana na tromeđi. Miroslav Lkeić i cela ekipa koja je radila na scenariju, želeli su da malo napuste roman. Smislili su u scenariju da to malo bude drugačija dramaturgija, u reminiscencijama, a ne linearno, kao što je u romanu. I tako su snimili i meni ostavili film. To nije moglo da se gleda, nije se znalo ko pije, ko plaća. Kad su shvatili da to ne može da prođe, vratili smo se na linearnu priču koja postoji u romanu. I, to sad nekome može da se učini kao mali posao…Đavola…tu se tek javljaju problemi, da nešto što je zamišljeno da bude reminiscencija, da uklopimo da bude linearna naracija i dramaturgija. Vrlo sam zadovoljan sa tim filmom, govorim o tome kako je izmontiran, pojavljuje se samo par nekih sitnica koje su možda mogle bolje da se urade, ali mislim da je to jedan profesionalno urađen film koji može da stane rame uz rame sa mnogim filmovima koji su rađeni i pre i posle njega, naročito što je to bila vrlo škakljiva tabu tema, a što smo izašli na kraj sa takvom situacijom.

Prelaskom sa analogne tehnologije na kompjutersku montažu ja sam se isključio iz procesa. Uradio sam par filmova koji su se radili nelinearnom montažom i za to su bili zaduženi mladi momci, a ja sam bio supervizor tj.savetodavac. Insistirao sam da se ti momci koji su nekada bili samo tehničari, potpisuju kao montažeri, da im se da vetar u leđa i to se posle i dešavalo.

Na kraju sam prestao da se bavim montažom i okrenuo se autorskom dokumentarnom filmu. Šta me je naročito pogodilo? Rat koji se desio i naročito bombardovanje Srbije. Tada sam shvatio da moramo da pravimo filmove iz tog perioda, da zabeležimo za neke buduće generacije, kao što Jevreji godišnje snime deset filmova o Holokaustu.

Imao sam priliku da, iz televizijske razmene, nabavim materijal o Kosovu i odlučim da napravim dokumentarni film, ali sam pozvao montažere da montiraju taj film, shvativši da će montažeri da unesu nešto što ja neću uspeti da vidim. I to se stvarno i desilo. Uradio sam tri filma o Kosovu: 1.“Kosovo, mesto zločina“, 2. „Čuvari mira“ i 3. „Memento mori – pogrom bez kraja“. U tim filmovima samo se govori o stradanju srpskog naroda na Kosovu. Na mnogim festivalima sam bio sa ovim filmovima, bile su velike diskusije nakon projekcija , mnogi su me pitali zašto nisam snimio film o stradanju Šiptara, a ja sam im odgovorio – Ako su oni stradali, neka Šiptari snime film o njima. Koristio sam materijal stranih snimatelja i nijednog trenutka nisam vređao nijednog albanskog političara, ni američke predsednike ni strance koji su pomogli okupaciju i stradanje Kosova. Akcenat sam stavio na stradanje tog naroda koji strada potpuno nevin. U Rusiji, na festivalima gde su prikazivani ovi filmovi, u salama koje primaju oko 2000 ljudi, 2000 ljudi plače, gledajući film. Bilo mi je bitno da ove filmove vidi strana publika, a ne da dobijam nagrade, ali je bilo i nagrada. Imao sam sreću da u Rusiji dobijem veoma lepe nagrade – zlatni i srebrni vitez, a da pored mene nagradu prima Nikita Mihalkov, to su trenuci koji ostaju za ceo život.

Pre nego što sam radio dokumentarne filmove o Kosovu, imao sam prilike da radim čitav serijal o srpskoj emigraciji u Americi, o Nikoli Kavaji i našim patriotama, oni su jurili Tita mislieći da će da se promeni režim u Jugoslaviji, međutim, tu se pojavljuju američki advokati koji su kasnije branili Kavaju. Te priče koje su ispričali američki advokati, i dan danas su aktuelne. Oni su nama tada objašnjavali da je to početak novog svetskog ekonomskog poretka. Kavaja je bio miljenik u Americi, čak je bio i u američkoj vojsci, on tvrdi da je bio i u Boliviji kada su tamo ubili Če Gevaru. Kavaja je uživao veliku podršku američke vlade, jer je predstavljao borbu protiv komunizma u Jugolaviji, a onda, kada su ga uhapsili, bio je osuđen na 65 godina zatvora. Tu se pojavljuju i emigranti koji su imali svoj Srpski pokret otpora, materijal koji sam tada sakupio, iskoristio sam da snimim i dokumentarac o Dragiši Kašikoviću, najvećem intelektualcu među tom emigracijom, novinarom i publicistom koji je surovo ubijen, na zverski način, zajedno sa svojom poćerkom, jer je bio najopasniji sa svojim komentarima u novinama, najviše je smetao i cilj je bio uplašiti srpsku emigraciju.

Bio sam željan da radim filmove koji imaju aktuelnost, pa sam radio film povodom 150 godina od rođenja Nikole Tesle. Veoma sam ponosan što sam prvi montažer koji je radio ozbiljan film o manastiru Studenica. To je prvi put da je SFRJ dozvolila da se napravi film o jednom od najznačajnijih srpskih manastira.

Uvek sam imao želju da radim nešto što će ostaviti trag u vremenu. To bi otprilike bila neka moja priča o mom profesionalnom radu.